Први април давне 1986. и 40 година касније...

Није бајка, није шала ово је моје велико ,,ХВАЛА".

Лепим и јединственим гестом мојих колега била сам пријатно изненађена и као дете одушевљена.

Седница се завршава, а на вратима се појављује мој школски друг, колега све ове године, Батица, са тортом у рукама на којој стоји број 40.

Па шта рећи на такав гест, колеге устају прилазе честитају, а ја пресрећна.

Пажња и поштовање, то доживети у овој ери отуђености је бисер који нема цене.

Ето мене је Бог погледао, усмерио ме на прави пут, међу праве људе, те давне осамдесет шесте кад сам први пут узела дневник и ушла у учионицу у Борчане.

Тако сам и данас после 40 година осетила исту радост и срећу.

Овакви догађаји треба да остану записани за нека долазећа поколења, која треба да преузму те вредности дружења, слоге и поштовања.

Драги колеге, ово је био час добре праксе и надам се да ће бити преузет као традиција.

Нека ове вредности остану као завештање уз учитељевање на многаја љета.

,,ХВАЛА".

Светлана Радосављевић

Текст: Светлана Радосављевић