Песник из ђачке клупе Штампа
петак, 14 фебруар 2014 20:03


Александра Николић, ученица 7. разреда у слободно време пише песме.




Део песама из њене свеске вам преносимо овде.



ЗИМА


Када Сунце зађе за брег,

знај; брзо ће снег...

Децо, ви се радујте,

спремајте санке, скије...

спремајте скакаоне,

хајмо у победе нове!


Правимо снешка ми,

весели смо сви.

Правимо грудве, гађамо се,

а помало и свађамо се...


Носић је румен, образи хладни;

а наши стомачићи богами гладни.


Док идем кући, осврћући се гледам Снешка

- који ми се смешка.

И ево док пијем шољу топлог млека,

настаде нова песмица нека.



МОЈА МАЦА


Кад кући дођем, иза ћошка,

седи моја мала маца.

Увек је весела, увек се смешка,

као неки прави даса.


Лепа црна флека,

стоји испод врата

И мирно ме гледа,

као неки меда.


Кад год ручам, она дође,

и склупча се ми се око ногу.

Каже: Мјау, ја сам гладна.

А ја јој кажем: Па шта ја ту могу,

сем да те нахраним!


И тако моја мала маца,

као нека права фаца,

седне на праг и

чека неког ко јој је драг.




 

ПОЗНА ЈЕСЕН


Док први мраз плете

по прозору мреже,

свака се биљка

по хладноћи стеже.


И док неко од деце дозна:

Ха, ево је,  куца нам, јесен позна!


Тмурно време, помало кише,

и нема нам лета више.


Блатњаве барице, топле чизме,

и нестаде оне наше харизме.


Док небом плове суморне лађе,

увек понеки зрачак се нађе.

А зубато Сунце, жељно игре

прави задњи окрет попут чигре.




ЈАБУКА


Волех једно дрво,

кад сам била мала.

Јабука је то, име сам јој дала.


С пролећа олиста, добије ново рухо,

а у руху пчелице - то чује свако ухо.


С јесени се уобрази,

Сва црвена и зрела,

па се са њом дичи сваки део села.


Кад је слана убије и постане бела,

зовемо је тада - снежна краљица села.


И док она до јесени не поруди,

свако за њом са поносом жуди.




ДРУГАРСТВО


Прави друг ти увек вреди,

Никад не жели да те повреди.

Заједно седите, задатке пишете,

па онда све изнова бришете.


Када немаш прибор увек ти пружи све,

и зато буди добар не реци му не!

Делите увек заједно ужину,

Имате вашу веселу дружину.

Са тобом он дели срећу и тугу,

Не окрећи леђа најбољем другу.

Другарство чувај као зрно бисера

јер друг ће увек да ти затреба.

И зато другарство пуно значи

јер заједно сте увек јачи.




 

НАЈБОЉА ДРУГАРИЦА


Зове се Кристина,

Има очи боје кестена.

Када ме погледа вижљаво лице,

У моменту ме обасја Сунце.


Када сам тужна утеху ми пружи,

и зато се свако са њом дружи.

Мршаво тело, витак стас,

и онај њен нежни глас.


Увек је весела, радосна срећна,

она је моја другарица вечна.

И ево, нећу више да дужим,

Ево зашто се са њом дружим.


Посвећено другарици Кристини Радосављевић





КОСОВО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА


Куда ли воде судбине наше,

Да ли ка миру или слободи?!


У нади да ће доћи боље сутра,

будим се с бригом сваког јутра.


У страху живим за наше Косово,

Хоће ли га неко отети поново?!


У себи размишљам: да ли постоји спас,

питам се:Боже,има ли наде за нас?


Хоће ли нашом плодном земљом ходати деца Арнаута

и певати своју химну,

док Србију они гуше у диму?


Да, наше је Косово богато,

али не због земљишта - већ због задужбина

што нам Немањићи у аманет оставише.


Нека Србин чува све српско што је,

и никада не заборави корене своје,

И нека му душа никад не залута,

у чудним раскрсницама овог пута.




ФЕБРУАР 2014. ГОДИНЕ


САШКА, ЖЕЛИМО ТИ ЈОШ ПУНО ОВАКО ЛЕПИХ ПЕСАМА !!!!



Сањам

Сањам да се будим у земљи чуда,

али знам да је то само заблуда.

Сањам да су тамо богатија деца,

Да ничија мајка од туге не јеца.

Сањам да су тамо сви здрави и чили,

ма колико тужни у стварном животу били.

Сањам да су тамо једнаки сви,

па било које припадности били.

Сањам да тамо мир влада,

да је дечији осмех среће громада.

Сањам да је то само делић трена

у коме доминира лепота живљења.




Пролеће

Рано се будим, пролећно јутро,

златно сунце увелико руди.

Трчим напоље веома хитро,

док петао моје комшије буди.

Срећна сам јер пролеће ту је.

Поспани пас из кућице провирује.

Удишем онај јутарњи дах,

Док нежно ме милује сунце

трчим по друштво у први мах,

док животињама каче ново звонце.

Играмо се,смејемо,јуримо...

и тако до вечери..

Док на месецу не почињу да

сијају глечери.


Ваљда је то због раног пролећа

и времена лепог које нам се смеши.

Можда баш зато настају дечије лудорије,

а можда и због ове пролећне еуфорије.



8. март

Док цвећем се разним пуни кварт,

знамо да ће брзо осми март.

Црвени, бели ил' каранфил жути,

поклони дами светле пути.


Црвену ружу треба да поклониш

оној коју заиста волиш.

Треба да поклониш особи

на коју можеш да се ослониш.


Бомбоњерице у саксији, онако слатке

поклони наставници уз речи кратке.

Љубичице, љупке и нежне

поклони дами попут пахуљице снежне.


Осми март је дан женама улепшан,

што љубављу што цвећем,

чије власнице свакодневно срећем.


МАРТ 2014. ГОДИНЕ